Izbor muzike i tekst Boško Buta, digitalizacija Slobodan Misailović, posprodukcija Vladimir Žeželj, dizajn Zoran Janjetov, prevod Vladica Rakić, urednica Vera Kopicl, štampa Adverto.

Muzika za scenu

Pred slušaocem se nalazi izbor više fragmenata iz deset scenskih muzičkih celina – ostvarenja Mitra Subotića Sube. Uz žal što neka njegova dela stvarana namenski za teatar (poput “Equus”-a Petera Weissa, u režiji Tibora Vajde, “Jelke kod Ivanovih” Aleksandra V’vedenskog u režiji Harisa Pašovića, “Male mađarske pornografije” Petera Esterhazija i koreodrame“ Frida Khalo” u koreografiji i režiji Nade Kokotović, ili Weissove / Pašovićeve “Marat Sad”, koreodrame Renata Mello “Bonita lampiao”, “Interpi-Dex” Alice K.) nisu našla svoje mesto na ovom nosaču zvuka (izgubljena, nikada snimljena, izvođena uživo, itd.), konstatujemo da je i ovaj izbor svojim prisustvom dovoljan da se slušalac upozna i sa ovim vidom Subinog muzičkog izraza.

Iskonska i organska povezanost muzike i pozorišta, bilo da je u pitanju klasični teatar sa dramskih predloškom ili dramatizovanom prozom, savremeni ples, koreodrama, mim teatar, vodvilj, kabare, prisutna je kroz celu istoriju. U nekim od medija, “primenjena muzika” se svojevremeno smatrala “dodatnom aplikacijom”, uvučenom u gravitaciono polje druge umetnosti, čijim se zakonitostima podređuje i kojima služi. Osim opere i baleta (operete, mjuzikla i potonjih izdanaka….) koji su autohtone muzičke forme, čija je struktura uslovljena tonalno-muzičkom logikom, većina ostalih muzičkih ostvarenja, od onih u radio drami, televiziji, filmskoj umetnosti, savremenoj reklami, novim medijima – mogu se smatrati primenjenom muzikom. Ponekad, svojom snagom i ekspresivnošću, ova dela neretko nadmašuju autentična izvorišta za koja, i zbog kojih su nastala.

Subin otklon od čiste, apsolutne muzike koju je stvarao, zapravo je sinteza afiniteta u kojima, osim muzičke superiornosti, dominiraju bliskost dramaturgiji, književnosti, stilizovanom scenskom pokretu i oblicima ljudskog tela u vremenu, koje kod Sube nije uvek samo linearno, već i paralelno, i rotirajuće, i ciklično…. Kada je u pitanju koreodrama, njegova muzika je predložak na osnovu koga koreograf / reditelj gradi globalni siže predstave. Zato ne iznenađuju gabariti impozantnog Subinog muzičko scenskog opusa; štaviše, u teatru, tom večitom kolektivnom autorskom činu, on je dosegao neke od vrhunaca sopstvenog autorskog izraza . Na primer, u vezivnom tkivu predstave Narodnog pozorišta iz Subotice “Čuvari hrama” I i II, koju su, u okviru višednevnog performansa, po motivima proze Petka Vojnića Purčara režijski uobličili Ištvan Lalić i Deneš Debrei, Suba postaje jednim od ravnopravnih sudeonika u igri. O njegovom muzičkom udelu u “Plavobradom” – koreodrami rediteljke i koreografkinje Nade Kokotović, prema motivima Bartokove opere “Zamak plavobradog princa” iz 1911-te, najrečitije svedoče nadahnute reči našeg književnika i pozorišnog kritičara Vladimira Kopicla “…….Sem što daje dobro podešen osnov za pokret / ples aktera i bogatu atmosferu scenskom zbivanju, ova muzička komponenta……….već i u fragmentiranim partijama igre daje pojedinačnu “dušu” i opšti zvučni oblik…….” U koreodrami rađenoj po delu Marsela Prusta, u režiji Nade Kokotović, pak, imamo konkretan otklon od ambijentalne ka scenskoj muzičkoj formi, gde znalački postavljeni motivi u apstraktnim koordinatama odseka / ambijenata / slika, poput Vesele, Klavir 240 km/h, Demon i drugim, iskazani metaforama i simbolima, pre nego ilustrativnošću, kulminiraju u sprezi ukupne scenske igre i Prustovog romanesknog opusa.

Koreodrama “Nojeva barka” u Subinom muzičkom “iščitavanju” globalnog sižea iznedrio je jedinstven fon i koheziono dejstvo u sinergiji ličnog izraza i duhovne prefinjenosti. “Staklena menažerija” Tenesi Vilijamsa samo je naizgled ilustrativna; pomenute metafore i simboli, u nesvakidašnjim kombinacijama, jesu osnove Subine muzičke leksike. Radoznalost i spremnost, želja za upoznavanjem raznorodnih tradicija, kultura i kulturnih kodova, (“Hlebnjikov”, “Hope”, Sh’ma”, “Oswald performance”….) i njihovo pretakanje u semplovane idiome ili citate (u, ne zaboravimo, još uvek analognoj tehlološkoj eri, jer reč je o ranim autorovim radovima – 1980 – 1991!), donose pregršt neočekivanih varijeteta i izobraženja, u svojim međusobnim rešenjima i prožimanjima. Tako se presijava i ova, teatarska slika Subinog sveta. Preostaje nam da je prepovijamo u jedino imanje – otrgnuće od zaborava, tog nepravednog presuditelja, koji sobom nosi dvojaku opasnost: u njemu su sadržani i tragovi mrvičastog osećanja zazora, kao i vilovitog osećanja straha. Zazor kao oprez na putu traganja za sopstvenom baštinom i njenom reinterpretacijom u budućnosti – a strah – kao gvozdenozubo nakostrešena zbilja naše fizičke i vremenske realnosti. Upravo zato, ovo svedočanstvo Subine, a tako naše, univerzalne vrednosti, gotovo prealfabetno, a opet otelovljeno, predajemo na čuvanje u metaistoriju, za vreme posle svih vremena. Jer to je možda najmanje što Subino stvaralaštvo zaslužuje.

Boško Buta